Ни у овом роману, у издању Геопоетике, Бранка Криловић не одриче се урбаног, уз филигрански рад. Овде су и језик и јунак – модерни. Ауторка говори кроз лик мушкарца, врло суверено променивши гласу пол. Тај глас је пре унутрашњи реферат него монолог који преиспитује очинство у оба правца: јунаковог оца према њему као и његов према свом новорођеном детету.
https://www.geopoetika.com/o-knjizi/1694/liga-bezocnih
Двострукост значења „безочности“ није случајна; ако је ту и само да унесе немир, довољна је. А није – задатак јој је да из дневника догађаја само једног дана једног града (Београда) упореди свакодневицу са трајањем; колико живе дела и поступци патријарха Павла, архитекте Богдана Богдановића, глумаца М. М., Б. Л. и неких писаца, као и топонима – Битефа, Савамале/Баре Венеције…После три прозне књиге, језик Бранке Криловић поново подсећа на онај из ТВ Дневника који је оштро анализирао позориште: језик необичан, не баш примерен ТВ-у јер је више био литерарни есеј, критички строг и лирски расцветан, помало и театралан. Али пре свега тајновит, каже Владислав Бајац.